ЦИВИЛНА КОНТРОЛА НАД ОРУЖАНИМ СНАГАМА У ОКВИРУ ДВА СХВАТАЊА ДЕМОКРАТИЈЕ

У контексту обележеном назадовањем демократије на глобалном нивоу и додатним притисцима које хибридно ратовање, повезано са ратом у Украјини, врши на демократско управљање у европским државама, основе потчињавања војске цивилној власти захтевају поновно разматрање. Таква оптерећења могу извршити притисак на дефинишућа обележја либералне демократије, пре свега на цивилну супремацију у цивилно-војним односима. Ово начело је свој парадигматски израз нашло у концепту објективне цивилне контроле Самјуела Хантингтона. Међутим, током последњих деценија све чешће се износе критике његовог приступа због његове неадекватности у односу на измењени образац цивилно-војних односа, при чему поједини екстремнији ставови чак доводе у питање апсолутни карактер цивилне супремације у случајевима очигледно погрешних политичких одлука. У овом раду разматрају се Хантингтонова објективна цивилна контрола и алтернатива коју је предложио Вилијам Е. Рап, кроз призму Шумпетерове процедуралне демократије и онога што Шумпетер назива класичном доктрином демократије. Овакав приступ омогућава идентификовање епистемичких и аксиолошких претпоставки, заједно са њиховим импликацијама у образовном смислу, које се налазе у основи Хантингтоновог и Раповог схватања цивилне контроле над оружаним снагама, као и процену степена теоријске промене коју подразумева напуштање хантингтоновског приступа. У раду се не изражава вредносна предност ниједног од два супротстављена приступа, с обзиром на то да је једини циљ компаративне анализе да се утврди теоријска удаљеност између њих у погледу значења демократије које сваком од њих одговара.