Преузмите цео чланак у ПДФ формату
У раду се разматра улога и међузависност лидерских компетенција, стила и контекста (ситуационих фактора) у војној организацији, полазећи од става да контекст није статична позадина, већ активни модератор вођења. Полазна претпоставка гласи да компетенцијски профил руководилаца усмерава склоност ка више директивном или више партиципативном стилу. Стратешке, интерперсоналне и адаптивне компетенције погодују трансформационом и партиципативном вођству, док процедуралне и контролне компетенције корелирају са трансакционим и директивним приступом. У условима високе комплексности, динамике и убрзаних технолошких промена ефективно лидерство настаје интеграцијом традиционалних војних вредности и савремених модела вођства, односно функционалним спајањем директивног и партиципативног приступа у складу са ситуационим факторима (време и ризик, фаза операције, зрелост и кохезија јединице, културни контекст и правни оквир). Кроз анализу релевантних теоријских приступа показује се да адекватно упаривање компетенција и стила, заједно са способношћу прилагођавања ситуационим захтевима, доприноси кохезији, моралу, безбедности, успешном извршењу задатака и позитивној радној клими. Закључује се да лидерство превазилази формалну позицију моћи и да се развој лидера не може свести на усвајање једног стила, већ на изградњу адаптивног репертоара утемељеног на вредностима, компетенцијама и доктрини. Предложени приступ максимизује јасноћу, брзину и дисциплину извршења, а истовремено чува иницијативу, учење и етички компас, операционализовано кроз репертоар лидерских компетенција.