Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Мисао Никола Макијавелија (Niccolo Machiavelli, 1469-1527) у историји политичких идеја одређује се као почетак модерне политичке теорије која напушта класичну сократовску мисао о политици сажетој у врлини грађана као основи полиса (државе) и средњевековне хришћанске слике света Томе Аквинског где су држава и политика подређене религији и хришћанском моралу. Политика се разграничава као јавно од приватног, а у политичку теорију Макијавели уводи појмове: моћ, сила, снага, насиље као легитимне политичке појмове, својеврстан коперникански обрат од класичне политичке теорије антике где „поверење у немушту силу, коју су стари Грци сматрали неполитичким средством…” (Tadić, 1996: 56), сада постаје аксиоматско. У стварности политике сада важе другојачија правила, на место врлог грађанина ступа хомополитикос. Макијавели у политичком реалитету анализира конкретне политичке феномене из визуре реализма и примене емпиријске методе. Између осталог Макијевели казе да су „многи замишљали републике и монархије које заиста никада нису постојале” (Makijaveli, 2012: 65). Фундира се Макијавелијев концепт државе, власти на искуству фирентинског фратра Савонароле и чувене сентенце да су ненаоружани пророци пропадали, „треба, дакле знати да има два начина борбе: законима и силом” (Makijaveli, 2012: 73). У Владаоцу Макијавели истиче да „не може бити добрих закона без добре војске, а где је добра војска мора бити добрих закона” (Makijaveli, 2012: 53 ).
У раду анализирамо појам добра војска код Макијавелија као нејасан, споран појам. Користећи методе анализе садржаја и дискурса Макијавелија доказаћемо његово поимање добре војске у визури његовог теоријског новума, нове методе, а кроз истраживачко питање: да ли је то добро наоружана војска, стајаћа војска монархијских држава (Француска, Шпанија), пустоловне дружине, Compagnie di ventura, унајмљиване од италијанских градова држава, или војска која у духу Августина ратује у доброј вери или нешто треће? Макијавели се критички односи према најамничком ратовању и у своје учење уводи појам наоружаног народа, грађанске милиције. Концепт наоружаног народа објашњаваћемо његовим републиканизмом, поставком народа као стуба очувања државе, политичке заједнице у слободи, категоријом пријатељства владара и народа.
Поред наведeног у раду ће се направити и осврт на домет Макијевелијеве идеје о доброј војсци у политичкој мисли и пракси савременог друштва, односно колико његова идеја кореспондира са концептом тоталне одбране, који се на различите начине практикује у једном делу држава света.