Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Општа обавеза служења војног рока у Србији уведена је у другој половини 19. века, са националном стајаћом војском. Ова обавеза имала је важну улогу у развоју српске стратешке културе у младој нововековној српској држави, али и у подстицању српске војне и политичке елите да чује „шапат”“ српског друштвеног карактера и разуме оне структуре националне културе које су значајне, а можда и детерминишуће, за оно се што данас означава појмом стратешка култура. Њен развој у Србији разматран је кроз анализу деловања два различито усмерена, али комплементарна струјања, од којих је једно означено као елитистичко, а друго као структуралистичко. Без обзира на евидентне разлике, оба струјања су значајна за формирање српске војне доктрине, у освит 20. века, пред историјску буру балканских ратова и Првог светског рата.
Обавеза служења војног рока задржана је до ступања на снагу Одлуке о обустави обавезе служења војног рока, коју је донела Народна скупштина у децембру 2010. године. Имајући у виду да је Република Србија донела одлуку да буде војно неутрална, преиспитивање одлуке о обустави обавезе служења војног рока логична је последица овог избора. Одлука о војној неутралности не захтева само да други субјекти међународних односа поштују такву одлуку једне државе, него и њено поштовање унутар саме државе. То значи да држава која претендује на неутралност не одустаје од одбране сопствених вредности, нити их предаје другима на милост и/или чување, већ заснива (или чува) способност кредибилне одбране свог идентитета и својих вредности. Терет последица одлуке је тим тежи што се не рачуна на војне савезе. Неутралне земље у Европи своју способност кредибилне одбране углавном заснивају на концепту тоталне одбране, али он подразумева и велики број грађана обучених за војне задатке и задатке цивилне заштите , што призива обавезу служења војног рока. Истовремено, служење војног рока је и најбољи начин да грађани разумеју тежину одлуке о војној неутралности, али и да је прихвате као властити слободан избор и део колективног идентитета. Тиме обавеза служења војног рока (п)остаје важна упоришна тачка државе у активном обликовању стратешке културе.