Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Мале државе које своју стратегију одбране заснивају на концепту тоталне обране, чак иако војнички не поразе јачег противника, а у току оружаног сукоба ускрате непријатељу апсолутну победу према његовим критеријумима, и при томе заштите своје националне интересе, могу такав исход сматрати победом. Победа на стратегијском нивоу условљена је, али не и у потпуности детерминисана, војничким победама на тактичком и оперативном нивоу. Проглашавање победе на стратегијском нивоу је квалитативно-политичка перцепција лидера држава, док је на нижем нивоу то углавном предмет квантитативне анализе војних команданата. Анализом садржаја стратешко-доктринарних документа, научних публикација, а затим и компаративно-историјском анализом поимања стратегије и победе приказан је њихов однос и разумевање у различитим историјским епохама. Посебно је анализирано историјско поимање победе у Р. Србији од обнове државности у 19. веку до данас. Вишеструка студија (Р. Србија 1999‒2022; Авганистан 2001‒2021; Ирак 2003‒2022) у којој су анализирани успеси бранилаца након напада асиметрично јаче оружане силе предвођене ОС САД, послужила је као основа за научно уопштавање и формирање коначног исказа о вези победе и концепта тоталне одбране. Разумевањем да се стратегијска победа слабијег у асиметричном конфликту достиже ослонцем на снаге одбране, али и пре свега синергијом свих елемената националне моћи, стварaју се услови да се из конфликата изађе под повољним условима са што мањим људским и материјалним губицима.