Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Закључивањем међународних уговора у области безбедности и одбране, Војска Србије постаје чинилац међународне сарадње, што држави намеће одређене одговорности и, на посебан начин, уређује међународноправни положај њених припадника. У раду су представљени настанак и развој идеје о заједничкој европској одбрани и безбедности, обавезе Републике Србије и домаћи правни оквир који регулише ову област.
Циљ Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ, успостављене Уговором из Мастрихата, јесте очување мира и јачање међународне безбедности у складу са принципима из Повеље Уједињених нација. Да би тај циљ био остварив, приступило се развоју Заједничке политике безбедности и одбране, којом Унија преузима водећу улогу у мировним операцијама и спречавању конфликта.
Анализом садржаја домаћих и међународних аката приказан је еволутивни развој идеје о постојању колективне безбедности, донети су акти за њено спровођење и услови потребни за успешно извршење постављених задатака. Такође, коришћени су компаративни и историјски метод, као и метод дедукције.
Може се закључити да нова област интеграција у Европи условљава да оружане снаге држава чланица добијају улогу у међународним односима покрећући низ институционалних реформи и промену схватања друштвене улоге војске. Међународно војно ангажовање на регионалном и глобалном нивоу, уз билатералну сарадњу, средство је за отклањање претњи националној безбедности уз ојачавање способности националног система одбране. Да би такво ангажовање било легитимно неопходно је испунити строге услове.