Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Изучавање цивилно-војних односа, са становишта политичке науке, посебно добија на актуелности у периодима транзиције, односно покушаја промјене постојећег режима кроз протесте или побуну незадовољних народних маса. На који начин ће војска реаговати, односно да ли ће остати лојална режиму или стати на страну демонстраната, поред осталог, зависи од блискости веза између војске и друштва. Етничка, национална, вјерска и друга структура војске, њена основна мисија, положај у односу на безбједносне службе, као и учешће у спровођењу репресивних мјера представљају неке од показатеља односа између војске и друштва. Циљ овог рада је испитати утицај социјалне структуре војске на њену одлуку да (не)подржи протесте, на основу сљедеће хипотезе: Уколико структуру војске већином чине припадници владајућих етничких, секташких, племенских и сл. групација већа је вјероватноћа да ће подржати режим. Хипотеза је тестирана на случају Сирије гдје је војска одлучила да остане уз Башара ал Асада, што је анализирано кроз њен секташко-алавитски карактер, односно идентитет вјерске секте Алавита, основне црте владавине Асадових и положај војске у том режиму. Примјеном метода анализа случајаможе се закључити да случај Сирије показује да уколико је социјална структура војске одраз структуре владајуће елите, она остаје вјерна режиму, јер њен опстанак зависи од опстанка тог режима.