Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Насиље и ратна дејства на простору бивше СФРЈ током деведесетих довело је до фрагментације простора Балкана и отворило многа стара питања, али и нове проблеме. Српски народ се нашао у више држава, које су некада биле део југословенске државе. Због тога је значајно изнова критички сагледавати историјске примере развоја српске државности и изучавати политичке и војне одлуке и догађаје који су довели до стварања прве модерне српске државе. Околности на унутрашњем и међународном плану које су претходиле Другом српском устанку, иако у многоме различите, имају и појединих сличности са данашњицом. Српски народ је био под турском влашћу, исцрпљен ратним сукобима у Првом српском устанку, поприлично деморалисан, али ипак одлучан да обезбеди независност од туђина. Иако је уврежено мишљење да је Милош Обреновић користио примарно дипломатске методе, јасно је да је његов крајњи ослонац у наступу према Порти, Бечу и Петрограду ипак била војна сила. Он је поклањао значајну пажњу војсци, настојао да је системски и суштински развије и користио је у односу на Турке, политичке противнике и као аргумент за подршку националним циљевима. Већина српских великаша тога доба је деловала у складу са таквом политиком, што се може окарактерисати као константа у националној политици све до коначне еманципације на Берлинском конгресу. Управо је успостављање и изградња војске и њено ангажовање у остварењу националних циљева Србије тема овог рада, уз међународне околности које су кључно утицале на њихову реализацију.