Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Последице угрожавања виталних националних интереса са којима се Република Србија суочава данас резултат су, највећим делом, произвољног стратешког промишљања њене политичке елите крајем прошлог века. Зато, у времену које долази, рационална стратегијска мисао постаје неазобилазни елемент у изналажењу најоптималнијих начина остваривања и заштите српских националних интереса. Стратешко промишљање неповољног међународног окружења Србије указује на то да војна неутралност, тренутно, представља најоптималнији модел њеног спољнополитичког и одбрамбеног организовања и деловања. Све европске државе, опредељене за војну неутралност, заснивају своју политику одбране на стратегијском концепту тоталне одбране. С обзиром на ову чињеницу, а услед исте опредељености Србије, развој и имплементацијa стратегијског концепта тоталне одбране добијају суштински значај за спровођење овакве њене спољне и одбрамбене политике. Међутим, од момента опредељења Србије за политику војне неутралности мало тога је учињено по питању даљег развоја система одбране у складу са оваквим концептуалним моделом. Уочавајући наведени проблем, поставља се питање: да ли актуелна стратешка култура српског друштва подржава развој и имплементацију концепта тоталне одбране? Полазиште у овом раду представља став да поједини чиниоци српске стратешке културе нису у складу са захтевима развоја концепта тоталне одбране, те се указује потреба за њиховим усклађивањем, како би се створили неопходни услови за пуну имплементацију наведеног концепта.