Преузмите цео чланак у ПДФ формату
Без обзира на европске и евроатлантске интеграционе токове, пет западноевропских држава и даље дефинише сталну неутралност као једну од темељних детерминанти свог спољнополитичког и безбедносног опредељења. Иако су неке од њих, из различитих разлога, усвојиле друге називе за овај статус, попут несврстаности, војне несврстаности или војне неутралности, њихови садашњи статуси се наслањају на традицију из хладноратовског периода и не задиру у суштину сталне неутралности у доба мира, коју чине неулазак у савезе са обавезом заједничке одбране и непостојање туђих војних база на својој територији. Међутим, и стратешке културе ових држава биле су веома различите током хладног рата и те разлике се, у извесној мери, и данас очитују. Оне су условљене, како њиховим геополитичким положајем, историјским наслеђем, ставовима грађана, тако и схватањем спољнополитичких и безбедносних изазова и могућих начина како се на њих може одговорити. Тако су се одбрамбене стратегије кретале од доктрина тоталне одбране до приступа да стална неутралност не захтева снажне одбрамбене капацитете и свеобухватни приступ одбрани. Кључне варијабле које су условиле и условљавају трансформацију приступа овим изазовима јесу процеси европских и евроатлантских интеграција, као и приступи Руске Федерације и изазови које њена политика доноси за неке од ових држава. Стога овај рад анализира динамичку трансформацију стратешких култура свих пет стално неутралних држава од краја хладног рата до данас, узимајући у обзир претходно споменуте три варијабле и темељно опредељење ових држава да очувају неки вид стално неутралног статуса.