Преузмите цео чланак у ПДФ формату
У раду се анализирају могућности нормативног уређивања неутралности као спољнополитичке оријентације државе највишим општим правним актом у националном праву. Најпре се истражује функционална способност уставотворне власти да самостално уреди питање војне неутралности државе као par excellence питање државног суверенитета. У том циљу, разматра се однос нормативног и политичког појма устава у корелацији са правним и политичким појмом неутралности. Други део рада садржи преглед уставних решења у упоредним системима војно неутралних држава, којим се жели истаћи специфичност националних правних система у приступу неутралности као правном и политичком феномену. Коначно, у закључним разматрањима сумира се правна ситуација Републике Србије и акт којим је самопроглашена неутралност у Резолуцији Народне скупштине (2007) као програмском документу који је усвојен првенствено ради одређења спољнополитичке оријентације државе у односу на питање Косова и Метохије. Закључак ове анализе јесте да уставотворна власт не може in toto уредити питање неутралности као спољнополитичку оријентацију државе без међународноправног признања, али се може отворити могућност да се, као стратешко опредељење државе (развијено у нормативним и програмским документима државе), унесе у уставне одредбе као програмско начело.