Преузмите цео чланак у ПДФ формату
На почетку овог рада испитује се веза између стратешке културе и књижевности. Та веза заснива се на чињеници да појам стратешке културе подразумева да у доношењу стратешких одлука значајну улогу имају не само рационалне процене већ и култура из које долазе доносиоци одлука. Културу можемо повезати са сликом света једног народа, која се изражава, али и мења, путем књижевности. На тај начин, слика света коју креира књижевност може да буде чинилац у доношењу статешких одлука. У другом делу текста указује се на примере у којима је слика рата у српској књижевности креирала одређену стратешку културу која је подржавала или доводила у питање поједине стратешке одлуке. Трећи део текста показује начин на који се стварала слика ратова деведесетих година у српској прози, при чему ћемо разликовати две перспективе: доминантнију, позадинску перспективу, у којој је рат означен као апсурдан, па има улогу непријатеља, и мање изражену, фронталну перспективу, у којој се као непријатељ може препознати други политички субјект. Завршетак текста указује на то да доминација позадинске перцепције доводи у питање могућност постојања стратешке културе народа, па и самог националног идентитета, будући да се народ своди на појединце ‒ дезертере који желе да преживе рат његовим напуштањем.